Novi sajt

Dragi pratioci i prijatelji,

radujem se da vas obavestim da je Fatmama blog dobio novi dizajn, i izgled.

Tako da ćete moći još više da uživate dok čitate priče i recepte.

Adresa je ista fatmamablog.com

Ako dođe do još nekih promena, bićete blagovremeno obavešteni.

A do tada, družimo se na novom mestu!

13567041_294430197567341_6491580338794266922_n

 

P.S. Facebok i Instagram profil će od sada upućivati na novi blog.

 

 

Prvi dan leta iliti Chessecake iz „šume“

Pljuštalo je kao ludo. Nebo se otvorilo, i sunulo sav zaostali sneg, i led koji je baba Marta krišom ostavila u džepovima, da li za koktele il’ za sladoled? Ko će ga znati.

Samo znam da sam zapanjeno gledala kroz izlog omiljene kafeterije kako lete i plešu bele kuglice po asfaltu, haubama i krošnjama. Da li je moguće da je to bila svečana akademija za dobrodošlicu letu? Možda je moglo i malo maštovitije, možda da nas je pustilo proleće da uživamo u njenoj poslednjoj večeri koja miriše na lipe, i topli sumrak.

Ali ne. Ne ovaj put. Trebalo je videti svu silinu prirode, i onoga što može da nam priredi.

Dobro, da se ne lažemo, da smo neka ozbiljnija država, kao što nismo, ne bih imala priliku da ovu strahovitu pojavu, koja je uništila useve, i polupala haube i stakla na automobilima, pretvaram u poetičnu priču o veličini prirode.

Nažalost nismo. Tako da moramo da izvlačimo iz rukava sve ružičaste naočare, i vedrije poglede na svet, koji su nam u ovom trenutku dostupni.

Kad smo već kod ružičastog, ima li ičeg prikladnijeg na tu temu trenutno, od malina na primer?!

Meni maline zasigurno uvek izmame osmeh na lice. Mirišu na rano leto, na dvorište iza kuće, na prvo branje, i simultano jedenje, bez pranja! Ništa nije tako slatko kao neoprane maline. Imam utisak da čim se pokvase, ona njihova baršunasta lepota, izgubi svu svoju draž. Zato i dalje, na kvarno, jedem neoprane maline, iako nisu iz zadnjeg dvorišta, već sa tezge na Kaleniću. Vodim se teorijom, i taj malinjak je nečija dvorište. Za sad se dobro provlačim, bez većih „teškoća“.

Ali, vredno je žrtve. Samo da se setim tog ukusa detinjstva, i te radosti kad se jede nešto pravo iz bašte. I ne samo maline, bilo je i ribizli, joste, ogrozda, jagoda… Sve je to, malo i šareno, bilo naše dečije carstvo. Brali smo uvek mi, deca, valjda zbog veličine naših „alata“ za branje. Doduše, često smo imali manji „prinos“ u vangli, nego u stomaku, ali niko nam nije zamerao.


Važno je bilo da se pojede. Da li odmah, direktno sa žbuna, ili kasnije u kolaču, nikome nije bilo previše važno.

Tada, nije bilo ovih zapadnih đakonija kao danas. „Ulov“ se jeo ili sa šećerom, ili u čuvenom patišpanju, kralju svih brzih kolača sa voćem. Iako on i dalje drži neprikosnoveno prvo mesto, odmah za njim osvojio je naša srca i nepca, taj moderni stranac, Chesse Cake iliti Čiz Kejk iliti Kolač od Sira.

Tih davnih dana bašta je bila naša šuma, odakle smo brali šumskog voće i uživali u svoj njegovoj čaroliji. Danas, u čast prvog dana leta, a u inat ledenom „voću“ koje je sinoć pljuštalo po nama, pravim Chesse cake iz „šume“, zasut najdivnijim plodovima leta!

 

IMG_8522

Baba Dušankin Cheese Cake

Kora:

300g mlevenog keksa

160g putera

8 kašika mleka

2 kašike prah šećera

Fil sa sirom:

2 krem sira od po 250g ili 500g švapskog sira

8 kašika šećera u prahu

1 kesica želatina

1 kesica šlaga u prahu

Fil sa voćem:

2×300 g malina, ili šumskog voća

2-3 kašike prah šećera

1 kesica želatina

ili sveže voće 500 grama

 

Na blagoj vatri sa kašikom vode ugrejati voće i šećer, i kada baci prvi ključ, posle nekoliko minuta skloniti sa vatre.

Obložiti rasklopivi kalup za tortu, veličine 22cm, prijanjajućom folijom. Umesiti mleveni keks, rastopljeni puter, šećer i mleko rukama, pa utisnuti u pleh donju koru.

Rastopiti obe kesice želatina sa par kašika hladne vode.

Umutiti sir i šećer, odvojeno umutiti šlag po uputstvu sa kesice, umešati sve zajedno.

Na blagoj vatri otopiti želatin koji posle par minuta stajanja postane gusta masa. Želatin ne sme da proključa, čim se pretvori u bitru tečnost pola usuti u fil sa sirom, a pola u voće.

Fil sa sirom posle dodavanja želatina umutiti mikserom par sekundi, pa usuti u pleh preko donje kore. Staviti u frižider da malo stegne. Posle pola sata, preliti i voćni preliv, i ostaviti preko noći, ili 4-5 sati da fino stegne. Izvaditi iz kalupa, skinuti foliju i servirati.

U varijanti sa svežim voćem, preskočiti deo sa kuvanjem fila, već kada torta potpuno stegne, izvaditi iz kalupa i ređati voće po vrhu torte.

Prijatno!

 

Intermezzo

Da se smejemo čim se probudimo.

Da se grejemo na suncu.

Da se ne sklanjamo od kiše.

Da čujemo šta naši “mali” imaju da nam kažu.

Da ne slušamo ono čime “veliki” žele da nam pokvare svaki dan.

Da nije važno što nemamo.

Da uživamo što imamo.

Da dajemo sve što možemo.

Da primamo sve što nam se pruža.

Da se gledamo u oči.

Da se milujemo prstima.

Da tražimo radost, makar se krila u džepovima punim kamenja.

Da ljubimo nekog, svaki dan.

Da ih gledamo dok spavaju.

prckavci

Da jedemo strasno.

Da spavamo čvrsto.

Da grlimo često, i češće.

Da sanjamo zajedno.

Da pevamo glasno, iako ne čujemo sve note.

Da ležimo na travi, i gledamo dugo u oblake.

Da mirišemo cveće, voće, knjige i kafu.

hortenzije

Da svaki dan šetamo decu, kuce i kolica za pijacu.

Da se valjamo po pesku i slušamo ptice, zrikavce i ribe.

Da milujemo more.

Da nas nije briga što nisu Nas zvali.

Da nam je drago što Njih jesu.

Da spajamo ruke, da nas je što više.

Da umemo da plačemo.

Da ne umemo da tugujemo.

Da znamo da tražimo ono što je naše.

Da ne znamo da čuvamo za sebe, ono što bi neko drugi lepše umeo da ima, nego mi.

Da puštamo preko reda one kojima se žuri.

Da nam se nigde ne žuri.

Da tražimo pomoć.

Da pružamo ideje.

Da slavimo rodjendan kad god naučimo nešto.

Da imamo vremena.

Da nemamo neprijatelja.

Da pamtimo sve ljubavi.

Da zaboravimo sve nepravde.

Da spustimo roletne u podne, i zaustavimo vreme, kad mu vreme nije.

Da rastresemo ormare, izvrnemo fioke i prosledimo sve što možemo, tamo gde treba.

Da skupimo na gomilu sve naše milo, i samo budemo zajedno.

Da gledamo u vodu.

Da palimo vatru.

Da stvaramo.

Da ne rušimo.

Da pišemo.

Da pamtimo.

Da rastemo.

Da sklapamo.

Da ludujemo.

Da mirujemo.

Da mislimo.

Da pamtimo.

Da verujemo.

Da volimo.

Da ŽIVIMO.

Otišao dečak, vratio se momak iliti Slasna dobrodošlica za sina

Znala je da će jedom doći i taj dan.

Stajala je ispred autobusa, sa Njom u naručju, i pravila se da je skroz, i sasvim okej. Mala je mahnito mahala, i vikala:“Bato, batooo… Ja ide na puut.. Ja ide dandas (autobus)..“ i sve tako u krug. A ona je gledala u ta poluprozirna stakla iza kojih je štrčala jedna mala, sveže ošišana glava, koja se nekako neobično mirno okretala gledajući oko sebe. I u masu roditelja ispred.

Očekivala je uobičajenu nezainteresovanost za događanja van autobusa, kao i za mahanje. A mahnitu koncentraciju na drugare, i ono klasično rasuto uzbudjenje koje ga je uvek sprečavalo da ponekad baci pogled i ka spolja. I tih par retkih pogleda, uvek su bili nekako kao reda radi, „Da mahnem mami i tati, oni to od mene očekuju..“ Da skine to sa spiska, pa da može na miru da se okrene društvu i ludorijama.

Ovoga puta bio je čudno staložen. Vedar, ali miran, mogla bi da se kladi da je u tom miru bila mrva neke sasvim male tuge. Ne preterane, ali dovoljne da ga umiri, i da tu glavicu okrene u pravcu njih troje koji su stajali ispred, čekajući da se zatvore vrata i začuje brundanje motora. Blagi osmeh, pokreti rukama i čitanje sa usana. Dotakla je kažiprstom slepoočnicu, i klimnula potvrdno glavom uz jedan namig. Sa usana se čitalo: „Pamet u glavu.“ On je potpuno mirno ponovio sve pokrete, i nekoliko puta klimnuo glavicom, kao da se to podrazumeva. Kao da samo pet minuta pre toga, ispred autobusa, nije učestvovao u preglupom koškanju sa drugom iz razreda.

Sedeo je mirno, po koja reč sa drugom do sebe, i sve vreme staloženo mahanje i blagi pogledi u pravcu njih troje. I kroz debela stakla mogla je da oseti kako mu igra malo srce, i kako najednom u njemu narasta osećaj da od tog trenutka počinje nešto drugo, nešto sasvim novo, veliko i posebno važno.

Jedva je uspevala da zadrži blagi, staloženi osmeh, suptilo mahanje koje je trebalo da znači: „Samo opušteno, veliki si dečko… verujemo u tebe, biće sve dobro, i neće biti nikakvih problema.“ A iz stomaka je kuljalo more glupih, besmislenih strahova i strepnji. „Ko zna šta mogu da smisle dok su sami u sobi? Biće non stop u svadji. Šta ako odlutaju iz grupe u šetnji? Šta ako previše pričaju za ručkom, pa se zagrcne? Šta ako se prehladi, razboli, padne, povredi, potuče, rastuži, oseti sam?“

Da li iko normalan može da priziva ovoliku količinu stvari koje mogu da krenu po zlu? Može! Svaka druga mama to radi. Samo se beskrajno trude, prave se normalne, i opuštene, zbog tih malih širom otvorenih duša, i njihove bezbrižne radosti.

I u tom trenutku, tog blagog osmeha, koji je skrivao bujicu iskonskih strahova, skoro nečujno, zbog graje dece iznutra, i roditelja spolja, autobus je polako pokrenuo točkove. Njegove zbunjene oči su se munjevito okrenule ka njih troje, a ruke počele besomučno da mašu. Ona je stegnula zube, i poslednji put poslala poljubac, i onaj negov šmekerski „namig“. Za par sekundi, autobus je nestao iza krošnji lipa, a njih troje su ostali na ulici, uzbudjeni, radosni, i potpuno rasuti.

pitablog

Sedam dana je prošlo čudnovato brzo, a opet, dani su se lenjo vukli, i jedva prelazili jedan u drugi.

Zeleno bela soba je zjapila prazna. U celoj kući neka besmislena tišina, nastala u nedostatku vriske posvadjanih glasića, koji boje svako njihovo jutro ludačkim bojama. Nema školskih obaveza, ni sporta, ni kuvanja ručka u „vojničkim“ šerpama. Sve je svedeno, za koji decibel utišano, kao prekriveno nekim sfumatom.

Jedva je dočekala prvo jutro. Znala je vreme za telefonske pozive, znala je i da su male šanse da će hteti da priča, ali nadala se da će ipak čuti njegov glasić. Naravno, da se to nije desilo, jer On je imao pametnija posla, prvo jutro sam u sobi sa društvom, i gomilom najrazličitijih ideja. Te ideje su je i plašile. Čekala je svaki dan onaj jedan poziv, strepela da li će ga biti, i da li će on uspeti da se odupre svom veselom, blesavom porivu da često pravi priličnu količinu „problema“. Medjutim, za sedam dana, tih par poziva kada su se čuli, bio je veseo, pomalo smiren, ponosan na pohvale učiteljice, i to što ništa nije imala da kaže za njega, osim: „Sve je u redu.“

Dan povratka je bio svečan, kao nekada neki stari državni praznik. Od ranog jutra letela je po kuhinji, mesila, merila, seckala, mutila, presipala, uvijala, redjala, kuvala i pekla. Sve ono njegovo najdraže.

Shvatila je koliko joj je nedostajalo da kuva za njega. Kolika je radost kada se On raduje onome što ona sprema. Izvlačila je iz fioka svojih sećanja, sve svoje povratke. Kada je kuća mirisala na patišpanj sa kajsijama ili višnjama, bečke šnicle i pire krompir, i kiflice sa sirom. Želela je za njega isti porodični ritual. Da dobrodošlica bude i mirisna.

Dan je prolazio, kuća je bila puna plehova koji su se hladili, a ona je treperila sve više, i jače.

I najzad.

Oni su stigli, a iz autobusa je izašao jedan nasmejani, staloženi „momak“. Zamagljenih očiju punih nekog prvi put osvojenog mira. Ponosno je izneo svoje novo značajno iskustvo, isto kao mali ranac na ledjima, u kome je uredno složeno bilo sve, što nije očekivala da će uopšte biti vraćeno kući. Bez previše nežnosti, mali zagrljaji, i jedan „baci pet“ muškom članu odbora za doček. Vidno je bilo da je iz autobusa izašao i par ženskih očiju čiju reakciju prati sve vreme, i da svaki trenutak koji će umanjiti njegovu važnost, može samo da pokvari tu priču koju su započeli.

Najednom, sve je shvatila. Sav nemir i strepnja su polegli u njoj, kao mlada trava. On je znao sve što je trebalo da zna u tom trenutku. Vratio je sa sobom, u tom uredno spakovanom koferu, i nekoliko meseci, možda i godinu više. I još jedan stepenik je osvojen.

Sada, čekalo ih je sasvim novo sutra, u kome će neke nežne, male ludorije zauvek ostati za njima, a sve viši stepenici čekati da ih svi zajedno osvoje.

pita2

 

„ODBOR“ ZA DOČEK

 

Omiljeni kolač u našoj porodici oduvek je bio običan patišpanj sa voćem. Običan samo po tome što je jednostavan, i tako često pravljen. Ali, apsoultni favorit ukusa, i divote koju izaziva kada se susretnete sa njim.

Recept možete pogledati u starijem postu Patišpanj sa voćem.

Bez Gibanice teško da može da prodje nedelja u našoj kući, tako da je to svakako ono što apsolutno miriše na dom.

A nešto novo, da malo prošara priču, stiglo je uz inspiraciju od Ane, sa bloga Prstohvat soli. Predivna Lisnata pita sa jabukama, koju sam malo izmenila. Umesto oraha sam koristila pečene lešnike, a u fil ubacila cimet i djumbur. Varijacije se bezbrojne, pa isprobajte sami.

Prijatno!

 

Zeleno, volim te, zeleno! iliti Čorba od povrća

Priznajem, evo, javno. Grešna sam.

Do skora nisam bila ljubitelj zeleniša u tanjiru. Nije to baš nešto za pohvalu, ali nisam ni prva ni poslednja.

Kao mala jedva sam jela grašak. Boraniju samo sa brdom kisele pavlake preko, a i tada sam se prejedala hleba sa pavlakom, da bi napunila rupu u stomaku koja je ostajala posle izbegavanja zelenih štapića boranije. Zelena salata se jela samo pod pretnjom, i strogim pogledima koji su pratili svaki moj zalogaj za ručkom. Brokoli je bio misaona imenica. Svaka kašika maminog predivnog ćušpajza od tikvica bila je posuta polovinom kesice parmezana, da bih uopste smogla snage da je progutam. Musaku od tikvica sam malo lakše prihvatala, ali ni izbliza tako slasno kao kasnijih godina.

IMG_7530

Za divno čudo spanać sam obožavala. U pireu. I grašak sam više volela kao pire, nego kao varivo. Iako me beskrajno radovalo da oslobadjam mala zelena zrna iz njihove mahunaste postelje, dok sam u Čortanovcima čistila mladi grašak iz bakine bašte, kada je bio u obliku čorbastog jela nisam ga baš nešto mirisala.

Ne znam kakva je to tajna veza dece i odbojnosti prema zelenišu.

Ne smem ni da kažem da moji od malena krckaju svež brokoli, i jedu sve redom, od povrća do gurmanluka, zato što znam koje su to muke kada ne možete da naterate ta mala usta da se otvore, i progutaju sve ono zdravo što bismo želeli da proždiru istom strašću kao i čokoladne bananice. Možda su se takvi rodili, ješni i radi da sve probaju. Možda nisam ostavila izbor, gurajući u papice sve što sam nalazila na pijaci, od kelerabe, kupusa, tikvica, do brokolija, blitve i spanaća.

I dan danas jedu skoro sve, a ne smem ni da pomenem da većinu toga što oni danas čiste iz tanjira, ja nisam mogla ni da vidim, a da se ne namrštim.

Doduše, dosta toga se promenilo, i nekako je i u narodu postalo normalno da „krompir i meso“ nisu osnova svakog ručka, mada i dalje opasno otkidam na tu kombinaciju, čak iako je moj organizam ne ljubi više istom merom, kao moja nepca.

Ne znam je li to bila neka čudotvorna magija, ili upornost moje mame koja me je jurila po kući sa barenim brokolijem u ruci, ali već od tinejdžerskog doba, pa nadalje, počela sam da uživam u hrskavim zelenim djakonijama svih oblika.

IMG_7549

Danas umirem za graškom, u svakoj izvedbi. Davim se u karfiolu. Musaka od tikvica izaziva u meni blagu zaljubljenost. Brokoli ide u sve, od pasti i rižota, do „gratiniranog“ pleha. Boranija, divno čorbasta, sa puno mirodjije, i malo pavlake, obraduje sve ukućane, ne zna se koga više. S godinama otkrivam sve više lepote, u sve više različitog začinskog bilja, bio je na početku samo vlašac, ruzmarin i mirodjija, a evo ih sad i bosiljak, i limun majčina dučica, i žalfija, korijander, nana… nema kraja. Niotkuda, osvojila nas je špargla, na prvi zalogaj, pre par godina u Istri, u jednoj posebnoj kajgani. Kelj nas očarava, a prokelj raspamećuje. I tako, zeleno, pa u krug.

A ono što sam otkrila kao magični obrok, apsolutno je Čorba od povrća!

U bilo kojoj kombinaciji, samo potrpajte sve što vam je preostalo u frižideru. Ponekad biramo baš neku posebnu, ispunjavam želje ukućana, ali najčešće samo pustim mašti na volju.

I uživam u opojnom, toplom, blagotvornom „ZELENOM“!

IMG_7550

 

ČORBA OD POVRĆA

Povrće po izboru:

Karfiol, Brokoli, Mladi grašak, Keleraba, Špargle ili birajte svoju kombinaciju

Mladi luk veza ili manja glavica crnog luka

Mešavina začina (ja koristim Alverde organsku mešavinu)

Soli i bibera

Lorber, dva, tri lista

Maslinovo ulje

Pavlaka za serviranje

Začinsko bilje po ukusu, mirodjija u ovom slučaju

 

Povrće operete, isečete na krupnije komade, stavite u šerpu zajedno sa seckanim lukom i začinima. Pustite da ključa dok povrće ne omekne. Ako koristite vrste koje imaju različita vremena kuvanja, onda ih dodajte redom od onih kojima treba više vremena, do onih kojima treba samo par minuta.

Kad se skuva povrće, izvadite lorber, izblendate sve štapnim mikserom, sklonite sa šporeta i dodate maslinovou ulje nakon par minuta.

Servirajte sa kašikom kisele pavlake, malo maslinovog ulja i seckanom mirođijom.

Prijatno!

 

 

Konkurencija je divna stvar iliti Anina prhka pita sa jagodama (i trešnjama)

Jedna od neobičnijih pojava u nas Srba je da se plašimo kvalitetne i zdrave konkurencije.

Ne bih mogla da odgonetnem odakle potiče taj strah, koji izgleda potpada pod onu našu čuvenu fasicklu u kojoj su i pojave zvane „NE bose noge po parketu“, „NE sladoled zimi“ ili „NIKAKO promaja“.

Ali, taj panični strah od drugih koji u našoj sferi delovanja imaju slične, ili ne daj Bože, bolje ideje, oduvek izaziva u meni neku zapitanost.

Zašto je problem ako je neko bolji od mene? Da li to zaista umanjuje moju vrednost? Ili obrnuto, ako ispred sebe imam nekoga ko svojim znanjem i kvalitetom osvaja sve pred sobom, da li možda to meni daje podstrek da se trudim, da i ja budem bolja?

Oduvek sam pripadala ovoj drugoj grupi. A moja profesija je naročito plodno tle za razna semena sujete, straha, malogradjanštine, zavisti i sličnih boljki koje napadaju dosta umetnika. Tako se najčešće i nisam baš uklapala u razne klišee.

pita

Nikada nisam smatrala nikoga svojom konkurencijom. Ja najbolje znam koliko vredim, koliko umem i dokle dosežu moje granice. A tek koliko ne umem, pa ko to može znati bolje od mene. 🙂 Zašto bih se osećala ugrožena nečijim talentom, ili uspehom? Kada je iskonski, i potpun, talenat se presipa svuda. Oni u njegovoj blizini mogu samo da uživaju u izobilju, uče, i cvetaju zajedno sa njim. Nema ništa lepše nego na sceni ukrstiti reči, poglede i postupke sa talentovanim bićem. Talenat mog partnera, ili partnerke i mene čini većom glumicom. I u tom trenutku na sceni, dok igramo. A i tokom proba, ili dok kod kuće slažem utiske, i upijam sve novo čime sam mogla biti oplemenjena od strane nekog posebnog umetnika.

Kako onda toliko ljudi ima taj strah, da neki „bolji“ umanjuju našu vrednost? Eh, da smo blagosloveni da ih je što više, u svim sferama! Da gomila posvećenih, vrednih, predanih, nadarenih, mislećih ljudi vodi glavnu reč, a da svi mi ka njima stremimo, i trudimo se da izrastemo u „veće“ ljude.

pitakolaz

Razmišljam o ovome još od kad sam pokušala da napravim jedan kolač, koji sam videla na blogu jedne od divnih dama koje se bave ovim pomalo „prozaičnim“ hobijem.

To je Ana, autorka jednog od mojih omiljenih blogova Prstohvat soli.

Nju sam prvu zapazila medju blogovima koje sam posetila, kada sam pre nešto više od godinu i po, počela da se zanimam za ovaj cyberspace svet kuvanja. Njen blog je jedna predivna, prozračna, inspirativna oaza za sve one koji uživaju u kuvanju, ali i lepoti fotografije.

Sa njenih fotografija kao da zrači svetlost, koja ne samo da dolazi kroz prozor ili od rasvete, nego i od onoga što se nalazi na stolu. Bljeskavo, lepršavo, do detalja razigrano i maštovito, neverovatno moćno i primamljivo, njeno poigravanje sa hranom, načinom serviranja, ukrasnim detaljima, sve je potpuno razoružavajuće.

Provela sam noći i noći uživajući u njenim receptima, i fotografijema. Hrana tako raznolika, a opet vrlo bliska, hrana koja nije samo nešto što se dobro slika, već što je najvažnije lepo kuva, i u slast jede!

IMG_7661

Još zimus sam primetila njen recept za Prhku pitu sa jagodama

I nikako da dodje na red, a i priznajem… čekala sam jagode, one moje, stara sorta, od Teta Milene sa Kalenića.

I najzad, jagode su stigle, ja sam imala malo vremena. Doduše, sasvim malo, i to sve uz dvogodišnju asistentkinju koja je sve vreme jela brašno, i testo sa radne površine, otimala jagode iz činije, te sam na kraju morala da dodam i trešnje u recept. Ne iz praktičnih razloga, pošto je ona pojela pola jagoda. Ma neee, to je bio moj kreativni iskok iz originalnog recepta. 🙂 Da ne pominjem da sam sklanjajući ženskog Denisa iz kuhinje sve vreme, zaboravila da uvaljam voće u šećer i gustin, pa je u pola pečenja počeo da kulja sok kroz moje divne zvezdica rupice. Onda sam morala špricem da isisavam višak soka, koji je onako vreo prskao po celoj rerni, ali psssst, ovo vam nisam ja rekla. 🙂

U svakom slučaju, kolač je ispao divan i ukusan, čak je bio dovoljno pristojan da zadrži i svoje lepo lice za slikanje, tako da nisam ostala bez fotki za post, i provela popodne plačući nad plehom.

IMG_7663

A svu ovu divnu i uzbudljivu zabavu je pokrenula baš Ana, i njen recept.

Ko zna da li ću ikada uspeti da pridjem blizu savršenstvu, i raznolikosti njenog bloga. Možda nikad. Ali, zahvaljujući njenoj posvećenosti, talentu i lepoti sa kojom radi svoj posao, ja se trudim, i pokušavam, i učim, i „svaki dan, u svakom pogledu, sve više napredujem“!

Hvala Njoj na tome, i hvala svim talentovanim ljudima koji nas podstiču, inspirišu i čine da ovaj naš čudni svet, bude makar za mrvu lepše i uzbudljivije mesto!

Let it go or Serbian Omelette for Jamie’s #FoodRevolution

Never have I been more thrilled about possibilities of internet than last night when I stumbled upon Jamie Oliver’s #FoodRevolution international Omelette challenge on my instagram feed.

I used to be one of those oldies who couldn’t find her way through cyberspace, didn’t know what to click and where to look. Always nagging ’bout how technology changed our lives and made us slaves to screens and gadgets. But slowly, step by step, click by click, mail to mail, facebook to instagram to blog, I became one of THEM. „Them“ who walk around the city with the laptop on the shoulder, checking out my mail, and instagram on my smartphone. Peculiar behaviour for an actress, one would say. Especially an actress from the National Theatre. And yes, it usually is. But this artist/mom has another „artistic“ obsession, she recently made into full-time point of interest. And that interest is actually a complete culinary adventure, from experimenting in the kitchen almost daily, to attending workshops and courses, and at the end writing this very blog.

My whole life I’ve had this profound and deep connection with the stove and oven.

It was love at first sight. I’m sure I wasn’t more than 5 years old when I made my first „ratatouille“ soup out of coffee, flour, ground paprika, salt, pepper and all the herbs I could find in my Grandma’s kitchen. Not a very flattering begging, but it was enough for me. Just to inhale all those scents from little jars, and stir my „soup“ a couple of times with a wooden spoon, and the magic began.

IMG_7606

Later on I made my way up the kitchen „ladder“ with my first batch of french toast, then pancakes, and after a couple of years Grandma’s famous sponge fruit cake.

And so began my special bond with food, cooking, baking and of course eating. For a long time I was satisfied with my grandma’s and mom’s cookbooks, with occasional additions of some recipes I picked up along the way, while I was growing up in Serbia, country that invented comfort food. And let me dwell a bit on this statement. If by any chance you stray into these parts of the Balkans, you’ll have a superb chance to taste lot’s of super rich, indulgent, heavy on the gravy, heavy on the cream, heavy on everything recipes. And that’s the way, a-ha, a-ha, we like it! Nothing fake, nothing low carb, low fat, just high and mighty, full on the taste, all pure Comfort Food.

So, after I’ve drained out most of my family recipes, I started to look for something new, and at that same time began my full friendship with internet. Looking through culinary delights from the cyberspace, I’ve realised that almost all of them come from food blogs.

IMG_7608

And then my hubby startled me with an idea. One morning, while he was sipping turkish coffee from the cup, and our kitchen smelled of that rich, warm, robust scent, that reminded me of childhood, he asked me:

„You like to write, don’t ya? And you love to cook… And, you are interested in photography… So why don’t you do something ’bout it?“

And all of a sudden, it seemed like the most natural thing to do, like I was’t even aware it was there all the time, staring me in the face.

You go and write a food blog, girl!

So, more than a year ago, this adventure began. And I still feel this is just the begging. My mother gave me a gift, the biggest one she could. She always stood by my side, pushing me to try, to do whatever I feel I can. She never doubted for a second that I was capable to make sponge cake when I was eight, and so I still feel her gentle nudge whenever I hesitate in front of a new adventure. Although she’s not by my side, for some time now.

And I listened to that inner voice, and it said: „Don’t be afraid, you’ll love doing it… just do what you feel..“

Or in the words of the ultimate liberation guru Elsa of Arendelle: „LET IT GO!“

Come to think of it, my two year old girl is actually dancing around the house for more than a month, chanting from the top of her lungs Elsa’s refrain: „Jedi go… Jedi goooo..!“ In my native language, this is insanely similar to certain profanity that involves eating and brown, smelly substances. So, it seems that even my baby girl is fed up with my doubts, and strongly advises me to „let go“ of all my insecurities 🙂

I am not that blind, and actually am quite good at reading signs from the universe. That lovely silly baby chant, and Jamie’s post about Omelette challenge fit perfectly together in my book of signs.

All I have to do is make the perfect Serbian Omelette, post it on the blog and social media, and universe will do the rest! 🙂

IMG_7607

 

SERBIAN OMELETTE FOR THE JAMIE’S #FOOD REVOLUTION

3 free range organic farm eggs

1 spoon of lard (or olive oil for vege version)

1 green pepper

fresh wild garlic (ramsons) leaves

scoop of day-old fresh milk cheese

few cherry tomatoes

salt and pepper

Like all the other simple recipes, this one is also all about the ingredients.

Eggs I use are from a small farm in Vojvodina, north Serbia, and they are organic free range eggs. Lard is also from a farm. I use lard a lot in my kitchen, for frying, for stews, meat dishes, and also in pastry, it makes the dough super soft and fluffy. Peppers and cherry tomatoes are from our local market.

Wild garlic leaves are widely used in Serbian cuisine during springtime. They are super healthy, and have the ability to clean and detoxify the blood, gallbladder and liver. You can make salads, pies and bread with them, also soups ,and use them in sauces for the meat, or in pesto instead of basil. They have a specific, aromatic taste and lift the spirits of your taste buds.

But most common and easiest way, is to simply put them into your Omelette.

Also we are very privileged in Serbia, because we have the opportunity to eat fresh milk cheese, as if we had a cow in our back yard. Most of the dairy products in our markets come strait from the farms, and our cheese lady Mira, from a farm near Avala, makes the best day-old fresh milk cheese, and cottage cheese in Belgrade, by my opinion.

So, know that you have the best of Serbia in your kitchen, it is easy to make this simple, yet exquisite Omelette delight!

Put the lard in the pan, and warm it. Lightly whisk the eggs in the plate, with the pinch of salt and pepper, than pour them into the pan. Thinly slice the pepper, and the wild garlic leaves. Sprinkle them on the Omelette, and bake for two more minutes. Place the Omelette onto the plate, slice the cherry tomatoes on the top, and sprinkle with fresh milk cheese. Serve it with a slice of whole grain bread, and of course a glass of liquid yogurt (you can not have Serbian breakfast without a glass of yogurt:)

Now all you have to do is enjoy this colourful, healthy and aromatic Omelette.

Prijatno!