Dragi pratioci i prijatelji,
radujem se da vas obavestim da je Fatmama blog dobio novi dizajn, i izgled.
Tako da ćete moći još više da uživate dok čitate priče i recepte.
Adresa je ista fatmamablog.com
Ako dođe do još nekih promena, bićete blagovremeno obavešteni.
A do tada, družimo se na novom mestu!
P.S. Facebok i Instagram profil će od sada upućivati na novi blog.
Pljuštalo je kao ludo. Nebo se otvorilo, i sunulo sav zaostali sneg, i led koji je baba Marta krišom ostavila u džepovima, da li za koktele il’ za sladoled? Ko će ga znati.
Samo znam da sam zapanjeno gledala kroz izlog omiljene kafeterije kako lete i plešu bele kuglice po asfaltu, haubama i krošnjama. Da li je moguće da je to bila svečana akademija za dobrodošlicu letu? Možda je moglo i malo maštovitije, možda da nas je pustilo proleće da uživamo u njenoj poslednjoj večeri koja miriše na lipe, i topli sumrak.
Ali ne. Ne ovaj put. Trebalo je videti svu silinu prirode, i onoga što može da nam priredi.
Dobro, da se ne lažemo, da smo neka ozbiljnija država, kao što nismo, ne bih imala priliku da ovu strahovitu pojavu, koja je uništila useve, i polupala haube i stakla na automobilima, pretvaram u poetičnu priču o veličini prirode.
Nažalost nismo. Tako da moramo da izvlačimo iz rukava sve ružičaste naočare, i vedrije poglede na svet, koji su nam u ovom trenutku dostupni.
Kad smo već kod ružičastog, ima li ičeg prikladnijeg na tu temu trenutno, od malina na primer?!
Meni maline zasigurno uvek izmame osmeh na lice. Mirišu na rano leto, na dvorište iza kuće, na prvo branje, i simultano jedenje, bez pranja! Ništa nije tako slatko kao neoprane maline. Imam utisak da čim se pokvase, ona njihova baršunasta lepota, izgubi svu svoju draž. Zato i dalje, na kvarno, jedem neoprane maline, iako nisu iz zadnjeg dvorišta, već sa tezge na Kaleniću. Vodim se teorijom, i taj malinjak je nečija dvorište. Za sad se dobro provlačim, bez većih „teškoća“.
Ali, vredno je žrtve. Samo da se setim tog ukusa detinjstva, i te radosti kad se jede nešto pravo iz bašte. I ne samo maline, bilo je i ribizli, joste, ogrozda, jagoda… Sve je to, malo i šareno, bilo naše dečije carstvo. Brali smo uvek mi, deca, valjda zbog veličine naših „alata“ za branje. Doduše, često smo imali manji „prinos“ u vangli, nego u stomaku, ali niko nam nije zamerao.
Važno je bilo da se pojede. Da li odmah, direktno sa žbuna, ili kasnije u kolaču, nikome nije bilo previše važno.
Tada, nije bilo ovih zapadnih đakonija kao danas. „Ulov“ se jeo ili sa šećerom, ili u čuvenom patišpanju, kralju svih brzih kolača sa voćem. Iako on i dalje drži neprikosnoveno prvo mesto, odmah za njim osvojio je naša srca i nepca, taj moderni stranac, Chesse Cake iliti Čiz Kejk iliti Kolač od Sira.
Tih davnih dana bašta je bila naša šuma, odakle smo brali šumskog voće i uživali u svoj njegovoj čaroliji. Danas, u čast prvog dana leta, a u inat ledenom „voću“ koje je sinoć pljuštalo po nama, pravim Chesse cake iz „šume“, zasut najdivnijim plodovima leta!
Baba Dušankin Cheese Cake
Kora:
300g mlevenog keksa
160g putera
8 kašika mleka
2 kašike prah šećera
Fil sa sirom:
2 krem sira od po 250g ili 500g švapskog sira
8 kašika šećera u prahu
1 kesica želatina
1 kesica šlaga u prahu
Fil sa voćem:
2×300 g malina, ili šumskog voća
2-3 kašike prah šećera
1 kesica želatina
ili sveže voće 500 grama
Na blagoj vatri sa kašikom vode ugrejati voće i šećer, i kada baci prvi ključ, posle nekoliko minuta skloniti sa vatre.
Obložiti rasklopivi kalup za tortu, veličine 22cm, prijanjajućom folijom. Umesiti mleveni keks, rastopljeni puter, šećer i mleko rukama, pa utisnuti u pleh donju koru.
Rastopiti obe kesice želatina sa par kašika hladne vode.
Umutiti sir i šećer, odvojeno umutiti šlag po uputstvu sa kesice, umešati sve zajedno.
Na blagoj vatri otopiti želatin koji posle par minuta stajanja postane gusta masa. Želatin ne sme da proključa, čim se pretvori u bitru tečnost pola usuti u fil sa sirom, a pola u voće.
Fil sa sirom posle dodavanja želatina umutiti mikserom par sekundi, pa usuti u pleh preko donje kore. Staviti u frižider da malo stegne. Posle pola sata, preliti i voćni preliv, i ostaviti preko noći, ili 4-5 sati da fino stegne. Izvaditi iz kalupa, skinuti foliju i servirati.
U varijanti sa svežim voćem, preskočiti deo sa kuvanjem fila, već kada torta potpuno stegne, izvaditi iz kalupa i ređati voće po vrhu torte.
Prijatno!
Da se smejemo čim se probudimo.
Da se grejemo na suncu.
Da se ne sklanjamo od kiše.
Da čujemo šta naši “mali” imaju da nam kažu.
Da ne slušamo ono čime “veliki” žele da nam pokvare svaki dan.
Da nije važno što nemamo.
Da uživamo što imamo.
Da dajemo sve što možemo.
Da primamo sve što nam se pruža.
Da se gledamo u oči.
Da se milujemo prstima.
Da tražimo radost, makar se krila u džepovima punim kamenja.
Da ljubimo nekog, svaki dan.
Da ih gledamo dok spavaju.
Da jedemo strasno.
Da spavamo čvrsto.
Da grlimo često, i češće.
Da sanjamo zajedno.
Da pevamo glasno, iako ne čujemo sve note.
Da ležimo na travi, i gledamo dugo u oblake.
Da mirišemo cveće, voće, knjige i kafu.
Da svaki dan šetamo decu, kuce i kolica za pijacu.
Da se valjamo po pesku i slušamo ptice, zrikavce i ribe.
Da milujemo more.
Da nas nije briga što nisu Nas zvali.
Da nam je drago što Njih jesu.
Da spajamo ruke, da nas je što više.
Da umemo da plačemo.
Da ne umemo da tugujemo.
Da znamo da tražimo ono što je naše.
Da ne znamo da čuvamo za sebe, ono što bi neko drugi lepše umeo da ima, nego mi.
Da puštamo preko reda one kojima se žuri.
Da nam se nigde ne žuri.
Da tražimo pomoć.
Da pružamo ideje.
Da slavimo rodjendan kad god naučimo nešto.
Da imamo vremena.
Da nemamo neprijatelja.
Da pamtimo sve ljubavi.
Da zaboravimo sve nepravde.
Da spustimo roletne u podne, i zaustavimo vreme, kad mu vreme nije.
Da rastresemo ormare, izvrnemo fioke i prosledimo sve što možemo, tamo gde treba.
Da skupimo na gomilu sve naše milo, i samo budemo zajedno.
Da gledamo u vodu.
Da palimo vatru.
Da stvaramo.
Da ne rušimo.
Da pišemo.
Da pamtimo.
Da rastemo.
Da sklapamo.
Da ludujemo.
Da mirujemo.
Da mislimo.
Da pamtimo.
Da verujemo.
Da volimo.
Da ŽIVIMO.
Znala je da će jedom doći i taj dan.
Stajala je ispred autobusa, sa Njom u naručju, i pravila se da je skroz, i sasvim okej. Mala je mahnito mahala, i vikala:“Bato, batooo… Ja ide na puut.. Ja ide dandas (autobus)..“ i sve tako u krug. A ona je gledala u ta poluprozirna stakla iza kojih je štrčala jedna mala, sveže ošišana glava, koja se nekako neobično mirno okretala gledajući oko sebe. I u masu roditelja ispred.
Očekivala je uobičajenu nezainteresovanost za događanja van autobusa, kao i za mahanje. A mahnitu koncentraciju na drugare, i ono klasično rasuto uzbudjenje koje ga je uvek sprečavalo da ponekad baci pogled i ka spolja. I tih par retkih pogleda, uvek su bili nekako kao reda radi, „Da mahnem mami i tati, oni to od mene očekuju..“ Da skine to sa spiska, pa da može na miru da se okrene društvu i ludorijama.
Ovoga puta bio je čudno staložen. Vedar, ali miran, mogla bi da se kladi da je u tom miru bila mrva neke sasvim male tuge. Ne preterane, ali dovoljne da ga umiri, i da tu glavicu okrene u pravcu njih troje koji su stajali ispred, čekajući da se zatvore vrata i začuje brundanje motora. Blagi osmeh, pokreti rukama i čitanje sa usana. Dotakla je kažiprstom slepoočnicu, i klimnula potvrdno glavom uz jedan namig. Sa usana se čitalo: „Pamet u glavu.“ On je potpuno mirno ponovio sve pokrete, i nekoliko puta klimnuo glavicom, kao da se to podrazumeva. Kao da samo pet minuta pre toga, ispred autobusa, nije učestvovao u preglupom koškanju sa drugom iz razreda.
Sedeo je mirno, po koja reč sa drugom do sebe, i sve vreme staloženo mahanje i blagi pogledi u pravcu njih troje. I kroz debela stakla mogla je da oseti kako mu igra malo srce, i kako najednom u njemu narasta osećaj da od tog trenutka počinje nešto drugo, nešto sasvim novo, veliko i posebno važno.
Jedva je uspevala da zadrži blagi, staloženi osmeh, suptilo mahanje koje je trebalo da znači: „Samo opušteno, veliki si dečko… verujemo u tebe, biće sve dobro, i neće biti nikakvih problema.“ A iz stomaka je kuljalo more glupih, besmislenih strahova i strepnji. „Ko zna šta mogu da smisle dok su sami u sobi? Biće non stop u svadji. Šta ako odlutaju iz grupe u šetnji? Šta ako previše pričaju za ručkom, pa se zagrcne? Šta ako se prehladi, razboli, padne, povredi, potuče, rastuži, oseti sam?“
Da li iko normalan može da priziva ovoliku količinu stvari koje mogu da krenu po zlu? Može! Svaka druga mama to radi. Samo se beskrajno trude, prave se normalne, i opuštene, zbog tih malih širom otvorenih duša, i njihove bezbrižne radosti.
I u tom trenutku, tog blagog osmeha, koji je skrivao bujicu iskonskih strahova, skoro nečujno, zbog graje dece iznutra, i roditelja spolja, autobus je polako pokrenuo točkove. Njegove zbunjene oči su se munjevito okrenule ka njih troje, a ruke počele besomučno da mašu. Ona je stegnula zube, i poslednji put poslala poljubac, i onaj negov šmekerski „namig“. Za par sekundi, autobus je nestao iza krošnji lipa, a njih troje su ostali na ulici, uzbudjeni, radosni, i potpuno rasuti.
Sedam dana je prošlo čudnovato brzo, a opet, dani su se lenjo vukli, i jedva prelazili jedan u drugi.
Zeleno bela soba je zjapila prazna. U celoj kući neka besmislena tišina, nastala u nedostatku vriske posvadjanih glasića, koji boje svako njihovo jutro ludačkim bojama. Nema školskih obaveza, ni sporta, ni kuvanja ručka u „vojničkim“ šerpama. Sve je svedeno, za koji decibel utišano, kao prekriveno nekim sfumatom.
Jedva je dočekala prvo jutro. Znala je vreme za telefonske pozive, znala je i da su male šanse da će hteti da priča, ali nadala se da će ipak čuti njegov glasić. Naravno, da se to nije desilo, jer On je imao pametnija posla, prvo jutro sam u sobi sa društvom, i gomilom najrazličitijih ideja. Te ideje su je i plašile. Čekala je svaki dan onaj jedan poziv, strepela da li će ga biti, i da li će on uspeti da se odupre svom veselom, blesavom porivu da često pravi priličnu količinu „problema“. Medjutim, za sedam dana, tih par poziva kada su se čuli, bio je veseo, pomalo smiren, ponosan na pohvale učiteljice, i to što ništa nije imala da kaže za njega, osim: „Sve je u redu.“
Dan povratka je bio svečan, kao nekada neki stari državni praznik. Od ranog jutra letela je po kuhinji, mesila, merila, seckala, mutila, presipala, uvijala, redjala, kuvala i pekla. Sve ono njegovo najdraže.
Shvatila je koliko joj je nedostajalo da kuva za njega. Kolika je radost kada se On raduje onome što ona sprema. Izvlačila je iz fioka svojih sećanja, sve svoje povratke. Kada je kuća mirisala na patišpanj sa kajsijama ili višnjama, bečke šnicle i pire krompir, i kiflice sa sirom. Želela je za njega isti porodični ritual. Da dobrodošlica bude i mirisna.
Dan je prolazio, kuća je bila puna plehova koji su se hladili, a ona je treperila sve više, i jače.
I najzad.
Oni su stigli, a iz autobusa je izašao jedan nasmejani, staloženi „momak“. Zamagljenih očiju punih nekog prvi put osvojenog mira. Ponosno je izneo svoje novo značajno iskustvo, isto kao mali ranac na ledjima, u kome je uredno složeno bilo sve, što nije očekivala da će uopšte biti vraćeno kući. Bez previše nežnosti, mali zagrljaji, i jedan „baci pet“ muškom članu odbora za doček. Vidno je bilo da je iz autobusa izašao i par ženskih očiju čiju reakciju prati sve vreme, i da svaki trenutak koji će umanjiti njegovu važnost, može samo da pokvari tu priču koju su započeli.
Najednom, sve je shvatila. Sav nemir i strepnja su polegli u njoj, kao mlada trava. On je znao sve što je trebalo da zna u tom trenutku. Vratio je sa sobom, u tom uredno spakovanom koferu, i nekoliko meseci, možda i godinu više. I još jedan stepenik je osvojen.
Sada, čekalo ih je sasvim novo sutra, u kome će neke nežne, male ludorije zauvek ostati za njima, a sve viši stepenici čekati da ih svi zajedno osvoje.
„ODBOR“ ZA DOČEK
Omiljeni kolač u našoj porodici oduvek je bio običan patišpanj sa voćem. Običan samo po tome što je jednostavan, i tako često pravljen. Ali, apsoultni favorit ukusa, i divote koju izaziva kada se susretnete sa njim.
Recept možete pogledati u starijem postu Patišpanj sa voćem.
Bez Gibanice teško da može da prodje nedelja u našoj kući, tako da je to svakako ono što apsolutno miriše na dom.
A nešto novo, da malo prošara priču, stiglo je uz inspiraciju od Ane, sa bloga Prstohvat soli. Predivna Lisnata pita sa jabukama, koju sam malo izmenila. Umesto oraha sam koristila pečene lešnike, a u fil ubacila cimet i djumbur. Varijacije se bezbrojne, pa isprobajte sami.
Prijatno!
Priznajem, evo, javno. Grešna sam.
Do skora nisam bila ljubitelj zeleniša u tanjiru. Nije to baš nešto za pohvalu, ali nisam ni prva ni poslednja.
Kao mala jedva sam jela grašak. Boraniju samo sa brdom kisele pavlake preko, a i tada sam se prejedala hleba sa pavlakom, da bi napunila rupu u stomaku koja je ostajala posle izbegavanja zelenih štapića boranije. Zelena salata se jela samo pod pretnjom, i strogim pogledima koji su pratili svaki moj zalogaj za ručkom. Brokoli je bio misaona imenica. Svaka kašika maminog predivnog ćušpajza od tikvica bila je posuta polovinom kesice parmezana, da bih uopste smogla snage da je progutam. Musaku od tikvica sam malo lakše prihvatala, ali ni izbliza tako slasno kao kasnijih godina.
Za divno čudo spanać sam obožavala. U pireu. I grašak sam više volela kao pire, nego kao varivo. Iako me beskrajno radovalo da oslobadjam mala zelena zrna iz njihove mahunaste postelje, dok sam u Čortanovcima čistila mladi grašak iz bakine bašte, kada je bio u obliku čorbastog jela nisam ga baš nešto mirisala.
Ne znam kakva je to tajna veza dece i odbojnosti prema zelenišu.
Ne smem ni da kažem da moji od malena krckaju svež brokoli, i jedu sve redom, od povrća do gurmanluka, zato što znam koje su to muke kada ne možete da naterate ta mala usta da se otvore, i progutaju sve ono zdravo što bismo želeli da proždiru istom strašću kao i čokoladne bananice. Možda su se takvi rodili, ješni i radi da sve probaju. Možda nisam ostavila izbor, gurajući u papice sve što sam nalazila na pijaci, od kelerabe, kupusa, tikvica, do brokolija, blitve i spanaća.
I dan danas jedu skoro sve, a ne smem ni da pomenem da većinu toga što oni danas čiste iz tanjira, ja nisam mogla ni da vidim, a da se ne namrštim.
Doduše, dosta toga se promenilo, i nekako je i u narodu postalo normalno da „krompir i meso“ nisu osnova svakog ručka, mada i dalje opasno otkidam na tu kombinaciju, čak iako je moj organizam ne ljubi više istom merom, kao moja nepca.
Ne znam je li to bila neka čudotvorna magija, ili upornost moje mame koja me je jurila po kući sa barenim brokolijem u ruci, ali već od tinejdžerskog doba, pa nadalje, počela sam da uživam u hrskavim zelenim djakonijama svih oblika.
Danas umirem za graškom, u svakoj izvedbi. Davim se u karfiolu. Musaka od tikvica izaziva u meni blagu zaljubljenost. Brokoli ide u sve, od pasti i rižota, do „gratiniranog“ pleha. Boranija, divno čorbasta, sa puno mirodjije, i malo pavlake, obraduje sve ukućane, ne zna se koga više. S godinama otkrivam sve više lepote, u sve više različitog začinskog bilja, bio je na početku samo vlašac, ruzmarin i mirodjija, a evo ih sad i bosiljak, i limun majčina dučica, i žalfija, korijander, nana… nema kraja. Niotkuda, osvojila nas je špargla, na prvi zalogaj, pre par godina u Istri, u jednoj posebnoj kajgani. Kelj nas očarava, a prokelj raspamećuje. I tako, zeleno, pa u krug.
A ono što sam otkrila kao magični obrok, apsolutno je Čorba od povrća!
U bilo kojoj kombinaciji, samo potrpajte sve što vam je preostalo u frižideru. Ponekad biramo baš neku posebnu, ispunjavam želje ukućana, ali najčešće samo pustim mašti na volju.
I uživam u opojnom, toplom, blagotvornom „ZELENOM“!
ČORBA OD POVRĆA
Povrće po izboru:
Karfiol, Brokoli, Mladi grašak, Keleraba, Špargle ili birajte svoju kombinaciju
Mladi luk veza ili manja glavica crnog luka
Mešavina začina (ja koristim Alverde organsku mešavinu)
Soli i bibera
Lorber, dva, tri lista
Maslinovo ulje
Pavlaka za serviranje
Začinsko bilje po ukusu, mirodjija u ovom slučaju
Povrće operete, isečete na krupnije komade, stavite u šerpu zajedno sa seckanim lukom i začinima. Pustite da ključa dok povrće ne omekne. Ako koristite vrste koje imaju različita vremena kuvanja, onda ih dodajte redom od onih kojima treba više vremena, do onih kojima treba samo par minuta.
Kad se skuva povrće, izvadite lorber, izblendate sve štapnim mikserom, sklonite sa šporeta i dodate maslinovou ulje nakon par minuta.
Servirajte sa kašikom kisele pavlake, malo maslinovog ulja i seckanom mirođijom.
Prijatno!
Jedna od neobičnijih pojava u nas Srba je da se plašimo kvalitetne i zdrave konkurencije.
Ne bih mogla da odgonetnem odakle potiče taj strah, koji izgleda potpada pod onu našu čuvenu fasicklu u kojoj su i pojave zvane „NE bose noge po parketu“, „NE sladoled zimi“ ili „NIKAKO promaja“.
Ali, taj panični strah od drugih koji u našoj sferi delovanja imaju slične, ili ne daj Bože, bolje ideje, oduvek izaziva u meni neku zapitanost.
Zašto je problem ako je neko bolji od mene? Da li to zaista umanjuje moju vrednost? Ili obrnuto, ako ispred sebe imam nekoga ko svojim znanjem i kvalitetom osvaja sve pred sobom, da li možda to meni daje podstrek da se trudim, da i ja budem bolja?
Oduvek sam pripadala ovoj drugoj grupi. A moja profesija je naročito plodno tle za razna semena sujete, straha, malogradjanštine, zavisti i sličnih boljki koje napadaju dosta umetnika. Tako se najčešće i nisam baš uklapala u razne klišee.
Nikada nisam smatrala nikoga svojom konkurencijom. Ja najbolje znam koliko vredim, koliko umem i dokle dosežu moje granice. A tek koliko ne umem, pa ko to može znati bolje od mene. 🙂 Zašto bih se osećala ugrožena nečijim talentom, ili uspehom? Kada je iskonski, i potpun, talenat se presipa svuda. Oni u njegovoj blizini mogu samo da uživaju u izobilju, uče, i cvetaju zajedno sa njim. Nema ništa lepše nego na sceni ukrstiti reči, poglede i postupke sa talentovanim bićem. Talenat mog partnera, ili partnerke i mene čini većom glumicom. I u tom trenutku na sceni, dok igramo. A i tokom proba, ili dok kod kuće slažem utiske, i upijam sve novo čime sam mogla biti oplemenjena od strane nekog posebnog umetnika.
Kako onda toliko ljudi ima taj strah, da neki „bolji“ umanjuju našu vrednost? Eh, da smo blagosloveni da ih je što više, u svim sferama! Da gomila posvećenih, vrednih, predanih, nadarenih, mislećih ljudi vodi glavnu reč, a da svi mi ka njima stremimo, i trudimo se da izrastemo u „veće“ ljude.
Razmišljam o ovome još od kad sam pokušala da napravim jedan kolač, koji sam videla na blogu jedne od divnih dama koje se bave ovim pomalo „prozaičnim“ hobijem.
To je Ana, autorka jednog od mojih omiljenih blogova Prstohvat soli.
Nju sam prvu zapazila medju blogovima koje sam posetila, kada sam pre nešto više od godinu i po, počela da se zanimam za ovaj cyberspace svet kuvanja. Njen blog je jedna predivna, prozračna, inspirativna oaza za sve one koji uživaju u kuvanju, ali i lepoti fotografije.
Sa njenih fotografija kao da zrači svetlost, koja ne samo da dolazi kroz prozor ili od rasvete, nego i od onoga što se nalazi na stolu. Bljeskavo, lepršavo, do detalja razigrano i maštovito, neverovatno moćno i primamljivo, njeno poigravanje sa hranom, načinom serviranja, ukrasnim detaljima, sve je potpuno razoružavajuće.
Provela sam noći i noći uživajući u njenim receptima, i fotografijema. Hrana tako raznolika, a opet vrlo bliska, hrana koja nije samo nešto što se dobro slika, već što je najvažnije lepo kuva, i u slast jede!
Još zimus sam primetila njen recept za Prhku pitu sa jagodama.
I nikako da dodje na red, a i priznajem… čekala sam jagode, one moje, stara sorta, od Teta Milene sa Kalenića.
I najzad, jagode su stigle, ja sam imala malo vremena. Doduše, sasvim malo, i to sve uz dvogodišnju asistentkinju koja je sve vreme jela brašno, i testo sa radne površine, otimala jagode iz činije, te sam na kraju morala da dodam i trešnje u recept. Ne iz praktičnih razloga, pošto je ona pojela pola jagoda. Ma neee, to je bio moj kreativni iskok iz originalnog recepta. 🙂 Da ne pominjem da sam sklanjajući ženskog Denisa iz kuhinje sve vreme, zaboravila da uvaljam voće u šećer i gustin, pa je u pola pečenja počeo da kulja sok kroz moje divne zvezdica rupice. Onda sam morala špricem da isisavam višak soka, koji je onako vreo prskao po celoj rerni, ali psssst, ovo vam nisam ja rekla. 🙂
U svakom slučaju, kolač je ispao divan i ukusan, čak je bio dovoljno pristojan da zadrži i svoje lepo lice za slikanje, tako da nisam ostala bez fotki za post, i provela popodne plačući nad plehom.
A svu ovu divnu i uzbudljivu zabavu je pokrenula baš Ana, i njen recept.
Ko zna da li ću ikada uspeti da pridjem blizu savršenstvu, i raznolikosti njenog bloga. Možda nikad. Ali, zahvaljujući njenoj posvećenosti, talentu i lepoti sa kojom radi svoj posao, ja se trudim, i pokušavam, i učim, i „svaki dan, u svakom pogledu, sve više napredujem“!
Hvala Njoj na tome, i hvala svim talentovanim ljudima koji nas podstiču, inspirišu i čine da ovaj naš čudni svet, bude makar za mrvu lepše i uzbudljivije mesto!
Never have I been more thrilled about possibilities of internet than last night when I stumbled upon Jamie Oliver’s #FoodRevolution international Omelette challenge on my instagram feed.
I used to be one of those oldies who couldn’t find her way through cyberspace, didn’t know what to click and where to look. Always nagging ’bout how technology changed our lives and made us slaves to screens and gadgets. But slowly, step by step, click by click, mail to mail, facebook to instagram to blog, I became one of THEM. „Them“ who walk around the city with the laptop on the shoulder, checking out my mail, and instagram on my smartphone. Peculiar behaviour for an actress, one would say. Especially an actress from the National Theatre. And yes, it usually is. But this artist/mom has another „artistic“ obsession, she recently made into full-time point of interest. And that interest is actually a complete culinary adventure, from experimenting in the kitchen almost daily, to attending workshops and courses, and at the end writing this very blog.
My whole life I’ve had this profound and deep connection with the stove and oven.
It was love at first sight. I’m sure I wasn’t more than 5 years old when I made my first „ratatouille“ soup out of coffee, flour, ground paprika, salt, pepper and all the herbs I could find in my Grandma’s kitchen. Not a very flattering begging, but it was enough for me. Just to inhale all those scents from little jars, and stir my „soup“ a couple of times with a wooden spoon, and the magic began.
Later on I made my way up the kitchen „ladder“ with my first batch of french toast, then pancakes, and after a couple of years Grandma’s famous sponge fruit cake.
And so began my special bond with food, cooking, baking and of course eating. For a long time I was satisfied with my grandma’s and mom’s cookbooks, with occasional additions of some recipes I picked up along the way, while I was growing up in Serbia, country that invented comfort food. And let me dwell a bit on this statement. If by any chance you stray into these parts of the Balkans, you’ll have a superb chance to taste lot’s of super rich, indulgent, heavy on the gravy, heavy on the cream, heavy on everything recipes. And that’s the way, a-ha, a-ha, we like it! Nothing fake, nothing low carb, low fat, just high and mighty, full on the taste, all pure Comfort Food.
So, after I’ve drained out most of my family recipes, I started to look for something new, and at that same time began my full friendship with internet. Looking through culinary delights from the cyberspace, I’ve realised that almost all of them come from food blogs.
And then my hubby startled me with an idea. One morning, while he was sipping turkish coffee from the cup, and our kitchen smelled of that rich, warm, robust scent, that reminded me of childhood, he asked me:
„You like to write, don’t ya? And you love to cook… And, you are interested in photography… So why don’t you do something ’bout it?“
And all of a sudden, it seemed like the most natural thing to do, like I was’t even aware it was there all the time, staring me in the face.
You go and write a food blog, girl!
So, more than a year ago, this adventure began. And I still feel this is just the begging. My mother gave me a gift, the biggest one she could. She always stood by my side, pushing me to try, to do whatever I feel I can. She never doubted for a second that I was capable to make sponge cake when I was eight, and so I still feel her gentle nudge whenever I hesitate in front of a new adventure. Although she’s not by my side, for some time now.
And I listened to that inner voice, and it said: „Don’t be afraid, you’ll love doing it… just do what you feel..“
Or in the words of the ultimate liberation guru Elsa of Arendelle: „LET IT GO!“
Come to think of it, my two year old girl is actually dancing around the house for more than a month, chanting from the top of her lungs Elsa’s refrain: „Jedi go… Jedi goooo..!“ In my native language, this is insanely similar to certain profanity that involves eating and brown, smelly substances. So, it seems that even my baby girl is fed up with my doubts, and strongly advises me to „let go“ of all my insecurities 🙂
I am not that blind, and actually am quite good at reading signs from the universe. That lovely silly baby chant, and Jamie’s post about Omelette challenge fit perfectly together in my book of signs.
All I have to do is make the perfect Serbian Omelette, post it on the blog and social media, and universe will do the rest! 🙂
SERBIAN OMELETTE FOR THE JAMIE’S #FOOD REVOLUTION
3 free range organic farm eggs
1 spoon of lard (or olive oil for vege version)
1 green pepper
fresh wild garlic (ramsons) leaves
scoop of day-old fresh milk cheese
few cherry tomatoes
salt and pepper
Like all the other simple recipes, this one is also all about the ingredients.
Eggs I use are from a small farm in Vojvodina, north Serbia, and they are organic free range eggs. Lard is also from a farm. I use lard a lot in my kitchen, for frying, for stews, meat dishes, and also in pastry, it makes the dough super soft and fluffy. Peppers and cherry tomatoes are from our local market.
Wild garlic leaves are widely used in Serbian cuisine during springtime. They are super healthy, and have the ability to clean and detoxify the blood, gallbladder and liver. You can make salads, pies and bread with them, also soups ,and use them in sauces for the meat, or in pesto instead of basil. They have a specific, aromatic taste and lift the spirits of your taste buds.
But most common and easiest way, is to simply put them into your Omelette.
Also we are very privileged in Serbia, because we have the opportunity to eat fresh milk cheese, as if we had a cow in our back yard. Most of the dairy products in our markets come strait from the farms, and our cheese lady Mira, from a farm near Avala, makes the best day-old fresh milk cheese, and cottage cheese in Belgrade, by my opinion.
So, know that you have the best of Serbia in your kitchen, it is easy to make this simple, yet exquisite Omelette delight!
Put the lard in the pan, and warm it. Lightly whisk the eggs in the plate, with the pinch of salt and pepper, than pour them into the pan. Thinly slice the pepper, and the wild garlic leaves. Sprinkle them on the Omelette, and bake for two more minutes. Place the Omelette onto the plate, slice the cherry tomatoes on the top, and sprinkle with fresh milk cheese. Serve it with a slice of whole grain bread, and of course a glass of liquid yogurt (you can not have Serbian breakfast without a glass of yogurt:)
Now all you have to do is enjoy this colourful, healthy and aromatic Omelette.
Prijatno!
Stajao je okrenut ledjima uz šporet, dok je kroz kuhinjski prozor prodiralo koso jutarnje sunce.
Još uvek blagi, i crveni zraci, padali su po ormarićima, a sa šporeta je pucketala voda iz džezve. Otvorena limena kutija za kafu, kašičica u njegovoj ruci, i noć ranije pripremljena bela šoljica. Mali ritual, i preko potreban osećaj samoće i mira, dok dan još nije ni počeo.
Nikada nije pila kafu. Ponekad u društvu nes, sa previše mleka i cimetom. Ponekad espresso sa šlagom, jer pojede šlag, a kafa ostane nepopijena. Jednom tursku na silu, kao tinejdžerka, drugarica je gledala u šolju.
Odrastala je u velikoj porodici. Mama nikada nije pila kafu. Tata je pio sve kafe, čak i nes sa toplom vodom iz bojlera. Bake i deke naravno tursku, i to je bio njen prvi pravi kontakt sa tom tajanstvenom tamnom tečnošću. Volela je da čeka sa bakom kraj mlina za kafu u C-marketu. Gorki, oštri miris koji se širio iz mlina, i kasnije u domu iz otvorene vrećice, neverovatno privlačan i snažan. Usred prirode, u Čortanovcima, leti, dok je jutro još bilo sveže, volela je sa bakom da pravi kafu, i iznosi deki na trem ispod breza. Popodne, miris turske kafe, Politike i zvuk sa malog tranzistora dok posle ručka ide emisija Karavan, a deka više drema, nego što sluša ili čita, zauvek uklesana slika njenog detinjstva.
Jedna od prvih stvari koje je pravila za šporetom bila je kafa.
I onda ta čudna pojava. Nekoliko godina kasnije, prvi put kada je probala kafu, osetila je samo neprijatan osećaj gorčine. Bila je to samo retka braon vodica, čudnog odbojnog ukusa.
I tako godinama, i dalje očarana mirisom sveže mlevene, ili tek skuvane turske kafe. Posebno uživanje dok zakuvava kafu, i čeka da krene mali vulkan guste pene boje čokolade. Treperava radost koja je oblije kada ujutro stan zamiriše na njegovu kafu. Ili još lepše, kada ista ta kafa zamiriše jutro na tremu pod maslinama, na malom dalekom ostrvu u Egejskom moru, dok čekaju tek razbuđena dečačka stopala da dotrče po svoj doručak.
Toliko slika obojenih mirisnom izmaglicom koja se širi iz džezve i šoljice, a nikad usvojena ljubav prema tom napitku.
A onda polako, s godinama, malo po malo. Kašičica po kašičica pene, ili šlaga, pomalo zahvaćene kafe uz to. Besomučno mućenje pene za nes, uz razgovore posle devojačkih izlazaka. I magični dodir cimeta na vrhu. Neki kolači, piškote umočene u kafu za tiramisu, ili markizu. Pa, cappuccino sa dosta mleka. (iskreno više mleka, nego kafe) Onda taj magični espresso kućni aparat, zlatne kapsule, i ono malo čudo tehnike što muti paperjastu penu. I nebrojeni niz jutara, koji mirišu na detinjstvo, na dom, na porodicu, na Njega i njegovu ogromnu ljubav prema kafi.
I eto, sada sedi uz kompjuter, i šoljicu cappuccina, doduše, i dalje „pojačanog“ mlekom :), i nestrpljivo čeka neko sunčano sutra da se sretne sa Njim, u jednoj od malih kafeterija na Vračaru, da najzad zajedno dele tu njegovu staru, a njenu novootkrivenu ljubav.
Jer za pravu ljubav, nikad nije kasno.
Ako je potpuna, opojna i očaravajuća, ako je zaista prava, nije ni mogla da zakasni.
Došla je u pravo vreme. Baš onda kada je Ona bila spremna, da je oseti svim čulima, da je prihvati i da je razume. Da joj se otvori, da je zavoli zauvek… svim srcem… a do samog kraja.
P.S. Doduše, tu je bila i nepobitna činjenica da joj je kafa oduvek izazivala blagu aritmiju, ali, naposletku, kakva bi to ljubav bila, da od nje pomalo ne preskače srce 🙂
Kao i svi u ovoj zemlji, prošloj, sadašnjoj i ko zna kakvim sve budućim, rodjena sam u mešovitoj porodici. Nacionalno prilično monotonoj, ali ne bi ovaj narod, bio ovaj narod, da nije natovario sebi za vrat još sitnije, i još besmislenije podele… Na Nas i Njih, na Ove i One, i tako u krug.
Sa jedne strane deka i baka, nosioci partizanskih spomenica, i ponosne, u svom izvornom obliku čestite komunističke ideologije. Sa druge Topola, Oplenac, „slučajno“ svraćanje sa bakom u crkvu Sv. Marka, posle šetnje Pionirskim parkom (čak su i „destinacije“ uvek bile šarmantno suprotstavljene). I naravno bakin svečani Božićni ručak, koji to „nije“ bio, osim što je u proji bila ona magična para, koja je nekim „čudom“ zvanim grbica na testu, uvek pripadala meni. Zatim svečani ručak za Arandjelovdan i Sv. Nikolu, samo bez kolača i sveće.
I naravno, Uskrs, koji čak nikada nije ni skrivao svoj „karakter“, jer, ipak su ta šarena jaja koja izazivaju toliku radost, bila nešto što nijedna demagogija nije uspela da posivi.
Sve su to bile male radosti u mom dečijem životu. Baka nije mnogo pričala o Bogu, ponekad usput, ponekad kada bih ja svašta zapitkivala, ali topla sećanja na sve te „kobajagi“ praznike, ostavila su u meni neprimetan, ali čvrst trag.
Tek posle nekog niza godina osetila sam potrebu da svoju „veru“ uobličim na konkretan, opipljiv način. Krstila sam se u dvadeset prvoj godini, zajedno sa sestrom, na Arandjelovdan, u crkvi Sv. Nikole. Polako, godinama, korak po korak, osvajala sam sve te bakine tradicije. Od česnice, preko slavskog kolača i žita, čije recepte nažalost nisam učila od nje, već iz kuvara, pa sve do neprikosnovenih „zvezda“ svakog našeg Uskrsa, tzv. čivutskih jaja.
Celo detinjstvo i mladost, Uskrs ima samo jedan ukus. Taj neobično, pikantno oštar i slasni ukus bakinih uskršnjih jaja. U tatinoj knjizi recepata uz njihov naziv stoji „Lujkina jaja“. Po mojoj prabaki, neobičnog nadimka, čije interasntno poreklo zaslužuje posebnu priču. Tek kada sam počela ozbiljnije da se bavim svojom kulinarskom pasijom, i prelistavam porodične recepte, zapitala sam se o poreklu naziva tih jaja.
I eto još jednog dokaza, da je sve povezano, da smo svi ti Mi i Oni, oduvek i neraskidivo povezani, od prapostanka do danas. Bakin nesvekidašnji recept je u stvari jevrejski recept, tačnije recept Sefardskih Jevreja, ima i svoj originalan naziv ukorenjen u španskoj etimologiji, Huevos Haminados. Iliti jaja iz peći, rerne. Ova jaja se spremaju za Pashu, a takodje se koriste i u nekim tradicionalnim receptima.
I otkud sada to?! Moja prabaka, Leposava Ristić, sa Oplenca, iz Topole, usred Šumadije, za najradosniji hrišćanski praznik, sprema uskršnja jaja na jevrejski način?
Odgovor na ovo pitanje teško da ću ikada dobiti, kuvarice iz naše familije koje bi mogle da znaju poreklo recepta, već odavno piju kafu sa Arandjelom i Nikolom, a tata, kao i ja, nikada nije postavio pitanje odakle ta nestvarno ukusna djakonija na našoj uskršnjoj trpezi.
I tako tajna nikada neće biti otkrivena.
A meni je cela ta priča samo potvrdila sve ono u šta verujem. Kao što nikada nisam odvajala sjaj partizanskih spomenica, od sjaja novčića iz česnice, kao što sam podjednako uzbudjeno slušala sve dekine priče o herojstvima iz rata, i bakine tihe priče na putu do crkve Sv. Marka, tako i moja vera počiva samo na onom osnovnom principu svih vera.
Ljubavi.
I sve sam ih uvek volela, i razumela. I jedne i druge, i Ove i One, tako pogrešno postavljene na dve različite strane. Jer strana je uvek ista. Strana čestitih, strana pristojih, strana posvećenih, strana požrtvovanih i hrabrih… i preko puta strana svih ovih drugih, koji ne zavredjuju ni tri slova na papiru.
Moja porodica, tako suptilno mešovita, kao i sve porodice na ovom svetu na kraju krajeva, dobila je samo još jednu medalju više, odakle god bilo njeno poreklo. Još jednu priču više, o ljubavi. Jer TO znače ova nesvakidašnja jaja na našoj uskršnjoj trpezi.
Pobedu vere, pobedu života, pobedu bezuslovne ljubavi!
HRISTOS VASKRSE!
BABA LUJKINA USKRŠNJA JAJA
Dve do tri kese lukovine, što više to bolji ukus
Ulje, jedna šolja za mleko
Sirće, jedna šolja za mleko
Dva do tri čena belog luka, može i više, posle svakog sloja po malo
Biber u zrnu, po malo posle svakog sloja
So, tri do četiri kašike supene ukupno rasporedjeno posle svakog sloja
Lorber, posle svakog sloja poredjati po par listova
Lukovina se redja prvo na dnu lonca jedan sloj, posle poredjanih jaja sloj, pa opet jaja pa lukovina, i na vrhu sloj lukovine. Ulje, sirće i začine posle svakog sloja dodavati.
Sipa se obična hladna voda malo više nego da ogrezne lukovina na vrhu. Ostaviti prvu noć u hladnoj vodi da stoji. Sutradan polako zagrejati do ključanja, pa kuvati na jedinici tj. na laganoj vatri, pokriveno, najmanje od 12 do 18 sati, a može i duže, a zatim ostaviti i drugu noć lonac pokriven da se sve ohladi.
Kada se sve ohladi kuvana jaja se vade i brišu blago nauljenom krpom da bi dobila sjaj, mogu se brisati i bez ulja.
Nakon toga se ukrašavaju crtanjem voskom, ili sličicama ili po izboru. Meni su najlepša bez ukrasa.
Hristos Vaskrse i prijatno!
Delovalo je da nas je proleće zaboravilo.
Moglo je i da požuri malo što se mene tiče. Malo je reći da je proleće moje omiljeno godišnje doba. To je stara ljubav. Počela je pre tridesetak i kusur godina, prvih dana marta. Prvi mirisi koji su me sačekali po dolasku na ovaj svet bili su mirisi jagorčevine, vlažne zemlje i trave, jorgovana i breza. Ne postoji ništa lepše u mom sećanju od treperavog uzbuđenja koje me preplavi svakog proleća.
I kao i sve drugo u mom životu, najviše uspomena na sva ta proleća vezujem mirisima.
Počne sa prvim malo toplijim jutrom, kada koso, stidljivo sunce polako počne da greje zemlju. A zemlja sva vlažna i spremna za novi život. Iz nje nezaustavljivo, a nežno, probija svoje vlati jarko zelena mlada trava, i polako, za par dana svuda izniknu ljubičice i jagorčevina. Svakog proleća sam jurila u dvorište, pažljivo brala minijaturne bukete ovog prvog stidljivog cveća, i redjala ih svuda po sobi u male vaze, nalik šoljicama za kafu.
Ima nešto potpuno neodoljivo u svakom novom proleću. Što se mene tiče, mogla bi Nova godina da počinje i 21. marta. Sve je novo, blistavo, mirisno. Sve se šareni, okupano prolećnim kišama i suncem. Spopadne me onaj dobri stari „neizdrž“.
Sve je lako, i sve je moguće. Otresa se ustajala prašina sa mokasina i usporenih misli. Sve leprša, i leti. Možda nikada nisam umela da savladam do kraja taj ludi prolećni tok života. A i zašto bih? Jer, ima li šta lepše od nasmejanih lica, šarenila cveća u parkovima i na terasama, opojnih mirisa koji lebde ka vama sa svih strana.
I naravno, ono veličanstveno, najuzbudljivije, ono zbog čega proleće osvaja sva čula – HRANA!
Ništa me ne čini toliko srećnom kao kada u prolećno nedeljno jutro izadjem na pijacu. Teško da bih mogla da u nekoliko rečenica da opišem tu radost. To se ne piše, to se dodiruje, miriše, gleda, to se živi. Eksplozija boja, svaka tezga obasjana pre svega jarkim zelenilom, i a izmedju male crvene loptice rotkvica, snežni štapići mladog luka, pregršt vezica peršuna, mirodjije, sremuša… Mladi krompiri, i cvekla… Hladni i vlažni krastavci, gospodjica salata i uz nju komšija karfiol… I posvuda cveće, cveće, cveće… Kale, i lale… Zumbuli i narcisi… Đurđevak i jorgovan… I čitav tepih sadnica…
Ne mogu da se obuzdam, a i ne pokušavam. Znam već godinama, sasvim je neizbežno. Danima se zatrpavam kesama prepunim sadnica, ON dovlači zemlju, i dan za danom, oživljavam našu terasu, bez koje, čini mi se, ne bih preživela proleće u centru grada.
Na kraju, ta nedeljna pastorala, ne može da opstane bez pravog prolećnog ručka. Inspiracija je nepresušna, kombinacija je bezbroj, i ne treba stati, sve dok je šarenila na pijaci. Zato, varjače u ruke, i…
Uživajte u proleću, svim svojim čulima!
Bečke šnicle sa mirođijom
Ne znam kako vama, ali meni proleće u kuhinji na prvom mestu miriše na bečke šnicle. Kod nas su se najviše spremale u proleće, možda zbog tajne veze između otvorenih prozora i dugog prženja na ulju 🙂 U svakom slučaju, ovo je jednostavan recept, koji je dobio svoje specijalno prolećno izdanje, jednim neočekivanim dodatkom. A to je MIROĐIJA. Iliti proleće u samoj srži 🙂
1/2 kg pilećeg ili ćurećeg belog mesa (naravno možete koristit bilo koje šnicle, ali ovo je dobitna kombinacija zbog brzine prženja, i same mekoće mesa)
2 jaja
brašno, po izboru
prezle
veza mirođije
so, biber i muškatni oraščić
ulje ili svinjska mast za prženje (ja koristim mast)
Grudi isecite na tanke šnicle oštrim nožem. Možete ih dodatno istući tučkom za meso ili oklagijom, da skroz omekšate meso. Takođe, možete da prekrijete šnicle providnom folijom ili kesom, da ne bi sok iz mesa prskao svuda po kuhinji.
Zagrejte mast ili ulje. U jednoj dubljoj posudi umutite jaja viljuškom, dodajte u njih so, biber i malo muškatnog oraščića. U dve pliće posude sipajte u jednu brašno, u drugu prezle. Naseckajte sitno šaku sveže mirođije, i umešajte u prezle. Šnicle jednu po jednu, utapkajte u brašno, pa umočite u jaja i na kraju uvaljajte u prezle sa mirođijom.
Pržite na jačem ulju dok fino ne porumene, otprilike po 5-7 minuta sa svake strane.
Gotove šnicle možete poslužiti uz bilo koji prilog, ali moj prolećni favorit je naravno pire od mladog spanaća.
Prijatno!
fatmamablog 